Pred prosvetom sve veći izazovi

U OŠ „Živko Ljujić“ đačkom priredbom i besedama obeležen Dan prosvetnih radnika. Direktor škole Risto Popović ukazao da treba razvijati autonomiju škole umesto centralizacije sistema, odgovornost nastavnika, škole i lokalne sredine za kvalitet škole umesto neodgovornosti, neefikasnosti i urušavanja smisla škole.

Programom pod nazivom “Učitelj Ljubomir: moj učitelj”, posvećenom 125-godišnjici rođenja Iva Andrića, kao i razvoju prosvete u Srbiji od Karađorđeva ustanka, u Osnovnoj školi „Živko Ljujić“ obeležen je Dan prosvetnih radnika.

U Biblioteci su učenici, članovi više sekcija, uz podršku profesora srpskog jezika, bibliotekara i psihologa škole, kazivali odlomke iz Andrićevih pripovedaka i drugih dela i izveli muzičke deonice ruskih pesama i recitacije.
Ističući da se kao dan prosvetnih radnika u Srbiji obeležava 8. novembar, Mitrovdan – nepouzdan dan rođenja Vuka Karadžića, direktor škole Risto Popović je podsetio na višedecenijsku dilemu:

„Da li se u Srbiji tako malo ulaže u obrazovanje zato što je Srbija siromašna ili je Srbija siromašna zato što tako malo ulaže u obrazovanje?“

Govoreći da su danas pred prosvetnim radnicima sve veći izazovi, Popović je naglasio:

„Treba odgovoriti na zahteve dece, posvetiti im pažnju, motiivisati ih da uče kad znanje nije baš na ceni, da utiču na razvoj njihovih intelektualnih sposobnosti kada se ocena smatra jedinim merilom, vaspitavati ih da budu dobri, nesebični, iskreni i pošteni kada se na TV viđa nešto sasvim drugo, da prilagode rad njihovim mogućnostima, posebno kada je u pitanju inkluzivno obrazovanje. Nastavnički poziv nije samo proces davanja informacija. To je umetnost razvijanja dečjeg karaktera koji će ih naučiti da žive iskreno, slobodno i okruženi ljubavlju. Nastavnici su zaduženi i za kvalitet nastave koji se vidi kroz interakciju škole, učenika i njihovih roditelja i to se ne može meriti, jer saradnja, ljubav, poverenje nisu merljive veličine, jer nastavnik nije prodavac usisivača…“

Popović se osvrnuo i na nužnost promena u prosveti:

„Vreme je da se ugledamo na najbolje – Finsku, Južnu Koreju, Japan, Holandiju… gde cene „ljudski kapital“ i forsiraju saradnju umesto takmičenja, poverenje umesto kontrole i raznih inspekcija, autonomiju škole umesto centralizacije sistema, odgovornost nastavnika, škole i lokalne sredine za kvalitet škole umesto neodgovornosti, neefikasnosti, urušavanja smisla škole. Ministar je najavio bolji materijalni položaj nastavnika što automatski znači bolje rezultate u nastavi. Veća zarada daje sigurnost, motivaciju, deluje stimulativno na one koji studiraju nastavnička zanimanja. Primer za to su Singapur i Južna Koreja čiji učenici redovno pobeđuju na međunarodnim takmičenjima, a rade sa 60-70učenika u grupi, ali zatio imaju izvanredna primanja“.
Osvrćući se na prosvećenost i prosvetne prilike u Srbiji u dva poslednja veka, profesor srpskog jezika Bojana Đenadić je u besedi podsetila na uvek aktuleno pitanje:

“ Da li bi Vuk i danas rekao isto ono što je i u prvoj polovini 18.veka rekao knez Milošu: Valjalo bi urediti škole. Po mom mišnjelju Srbija danas nema ni u čemu veći nedostatak, ni veću nuždu i potrebu, nego za ljudima sposobnim za narodne službe ? Zato je sa nama od Andrića do dana današnjeg učitelj Ljubomir – naš učitelj; da nam svetli i prosvetli današnju prosvetu!“
Izvor: Zlatarinfor, D.Gagričić