Decenija od prijepoljskog podviga veka

Srpska ekspedicija, u kojoj su bila i dvojica Prijepoljaca, popela se 2007. godine na krov sveta Mont Everest. Prvo što sam na najvišem vrhu sveta osetio to je jedno ispunjenje, ostvarenje životnog sna. Sve muke i nevolje iscrpljujućeg penjanja nestale su pred izuzetnim osećajem. Želeo sam tada da zagrlim svoje najbliže, sve Prijepoljce, celu Srbiju…

Ovako danas, deceniju posle istorijskog pohoda na Mont Everest, govori Prijepoljac Dragan Petrić, koji se 21. maja 2007. zajedno sa svojim sugrađaninom Ilijom Andrejićem i još petoro alpinista iz srpske ekspedicije popeo na najviši vrh Himalaja, krov sveta.

Sećajući se za lokalnu televiziju tog „prijepoljskog podviga veka”, alpinisti Petrić i Andrejić, kumovi i članovi Planinarskog kluba „Kamena Gora”, ne kriju da je tim pohodom ostvaren san generacija ovdašnjih ljubitelja visina. „Uspon na visine od preko 8.000 metara je velika želja, unutrašnja potreba, zov prirode. A za takve izazove potrebni su psihofizička pripremljenost, finansije, potreban je tim. Čovek sam u planini nema šanse da postigne uspeh. Potrebno je da veruje u sebe, ali i u ljude pored sebe. Ipak, nisam verovao da je to tako fizički teško, stavljate celog sebe na ispit. Korak po korak, četiri logora od kojih je najviši bio na 8.300 metara, i na vrhu potpuno ispunjenje. Naporno, ali lepo je bilo – seća se Petrić.

Po rečima Ilije Andrejića, planinar od malih nogu sanja i priprema se za najviše visine, vrhove, litice. „Tri decenije se penjemo na vrhove: prvo Jadovnik, Durmitor, Triglav, pa Monblan i drugi evropski, zatim Akonkagva, nekoliko puta na Himalajima i tek onda Everest, dug period je potreban da bi se čovek odvažio na uspon na najviši vrh. A moglo bi da se kaže da je teže animirati sponzore i prikupiti novac za takav pohod nego da se čovek pripremi psihički i fizički. Jedan naš kolega alpinista iz Amerike ovo opisuje rečima da je ’skupljati novac za ekspediciju isto kao skupljati priloge za knjigu Karla Marksa ispred Bele kuće’. Bilo je, dakle, teško, ali uz podršku opštine Prijepolje i brojnih sponzora došli smo do mogućnosti da odemo na krov sveta”, ispričao je Andrejić i podsetio da je tog maja 2007. u baznom kampu na Tibetu bilo 27 nacionalnih timova spremnih za uspon, a naša ekspedicija je išla zahtevnijom i težom stranom, ali jeftinijom za penjače.

Podsećamo da smo tada pisali da se Dragan Petrić prvi iz naše ekspedicije dohvatio Everesta, postavio našu zastavu na 8.850 metara visine. On i Andrejić imaju svoj nesvakidašnji ritual pre odlaska na međunarodne ekspedicije: pošto se pozdrave sa svojima obavezno odlaze u manastir Mileševu, pomole se Bogu i dobiju blagoslov vladike, pa kreću na put. Kad su krenuli na Mont Everest poneli su iz ovog manastira ikonu Svetog Save, da lik velikog srpskog svetitelja uzdignu kad budu na krovu sveta, što su i uradili. Svuda na pohode nose i veliku srpsku zastavu dobijenu od manastira Hilandar. Alpinizam je za njih, kažu, nešto između sporta i filozofije, poput maratona u atletici. Čovek mora da ima želju i viziju, spremnost da uloži ogroman rad, bude sportski drzak, hrabar, izdržljiv…
Izvor: Branko Pejović, Politika