Policijskom majoru Dragoju Bojiću iz Priboja životna misija je pomoć drugima

Priboj – Izreka Marka Tvena „Dobrota je jezik koji gluvi mogu da čuju i slepi da vide“ vodilja je kroz život policijskog majora Dragoja Bojića iz Priboja.

Noseći plavu uniformu, prošao je trnovit put od pozornika na beogradskoj železnici, pa do šefa Odseka za suzbijanje kriminaliteta u Policijskoj stanici Priboj. Od prvog dana u uniformi posvećen je i humanitarnom radu: Dragoje se decenijama unazad odriče dela plate, dnevnica, novčanih nagrada i drugih bonusa koje zaslužuje predanim radom u službi, u korist dece kojoj je novac potreban mahom za lečenje.

Dragoje je skroman policijski oficir, tih, nenametljiv, pravičan u poslu, cenjen od kolega i sugrađana. Poštenje, humanost i dobrotu naučio je od roditelja. Policijski zanat nakon završenog školovanja u Novom Sadu pekao je od vrsnih policajaca Isa Redžepovića, Slađana Mladenovića, Zorana Milovanovića i Zorana Dramlića, a sada on svoje bogato znanje prenosi na mlađe kolege. Dva puta povređivan u službi tokom hvatanja najokorelijih kriminalaca i nagrađivan nebrojano puta. Poslednje priznanje, bronzanu medalju za zasluge u službi, Bojiću je letos povodom Dana policije uručio pomoćnik direktora policije Dragan Vasiljević.

– Sve nagrade i priznanja koja sam dobio deo su timskog rada zajedno sa kolegama iz Priboja, Prijepolja, Nove Varoši i Beograda, sa kojima sam nekada radio. Moje kolege su bezbroj puta pokazale humanost za vreme pandemije kovida, poplava, davanja krvi ili sakupljanja novca za pomoć građanima – započinje skromno priču za „Novosti“ major Dragoje Bojić.

Za izuzetne rezultate i predan rad u službi Bojić je 2002. godine nagrađen zlatnikom sa likom Jakova Nenadovića, prvog ministra srpske policije. Biran je više puta za policajca godine i meseca, a svaki put novčani deo priznanja odlazio je u humanitarne svrhe, za pomoć nejakima i deci.

– Humanost je osobina koja se stiče vaspitanjem i nosi iz kuće za ceo život. I ja sam tako vaspitavao i moju decu, koja će, nadam se, krenuti jednog dana mojim stopama, kako u policiji, tako i u životu. Za sve što radim imam podršku od kolega i porodice, supruge Tijane, koja je prosvetni radnik, i sinova Alekse, studenta Fakulteta za bezbednost, i Filipa, još uvek srednjoškolca – priča Bojić.

Iako skromno živi od policijske plate i školuje dva sina, podugačak je spisak onih kojima je Bojić pomogao:

– Nikada nisam imao previše novca, niti bih se znao ponašati da imam velike pare.

Svaku moju novčanu nagradu ja sam poklanjao. Odrekao sam se jubilarne nagrade za pomoć Marijani Žarković, učenici Gimnazije koja je bila u razredu sa mojim sinom. U dogovoru sa razrednim starešinom pokrenuli smo akciju prikupljanja novca i sakupili pozamašnu sumu, u svemu tome su pomogli drugi roditelji, privrednici, Crkva i kolege. Najveće zadovoljstvo osetio sam kada me je iz Italije pozvao Marijanin otac i rekao da je operacija uspešno prošla.

PREBRODIO MOŽDANI UDAR

Pored toga što je dva puta teže povređivan u policijskim akcijama tokom hvatanja opakih kriminalaca, ovaj humani policajac pre osam godina preživeo je možda i najtežu bitku.

Imao je moždani udar i gotovo pola godine bio vezan za postelju. Da prebrodi teške dane, pomogli su mu doktori, porodica, ali i mnogobrojne kolege.

– Bez obzira na teške trenutke koje smo tada preživljavali, lep je bio osećaj kada znate da niste sami. Dragojeve kolege svakodnevno su dolazile na vrata i nudile pomoć. Hvala bogu, sve se dobro završilo – navodi supruga Tijana.

Novosti i PP Media