Relja Nedić samuje uz knjige u opustelom selu

Relja Nedić koji ima 96 godina i dalje bez naočara čita sve što mu padne pod ruku, pokušavajući tako da što manje misli na zakorovljene njive i ugašena ognjišta u nekada živom selu kod Nove Varoši. Dok je još bio u snazi, Relja Nedić imao je pune obore stoke, a danas u gotovo pustom zaseoku samuje uz knjigu, prisećajući se često dana kada je na padinama Murtenice sve vrvelo od života. Mada je na pragu stote, Relja se ne predaje. Zdravlje ga dobro služi, ali ga muče zakorovljene njive i ugašena ognjišta. Oni su mu kaže teži od svake nedaće.
Najstariji član gradske biblioteke

Relji Nediću iz Negbina knjige su postale strast, vid mu je „kao u sokola“, pa bez naočara čita sve što mu padne pod ruku. Relja ima 96 godina i najstariji je član gradske biblioteke u obližnjoj Novoj Varoši. U mladosti, međutim, za čitanje nije imao puno vremena. Osvanjavao je u livadi i njivi, „rmbačio“ i vukao po ceo dan, a uveče na počinak odlazio sa prvim mrakom, izmoren teškim težačkim radom. Zato sada „žuri“ da nadohnadi propušteno.

„Pročitao sam preko hiljadu knjiga. Volim da čitam, a čitanje mi dođe i kao razbibriga u ovoj dokolici. Pogledam i televiziju, ali ređe, jer mnogo je politike na njoj, a politika me nikada u životu nije mnogo interesovala. Danas se, na žalost, sve pretvorilo u političarenje. Moji unuci Miloš i Aco završili su fakultete, ali zato što nisu u stranci rade za platu od oko 20.000 dinara“, priča starina.

Plač bebe nije se čuo decenijama

Relja je odavno udovac i jedan je od poslednjih žitelja zaseoka Nedići. Supruga Ljubinka preminula je u svojoj 54. godini života, posle teške bolesti, a deca su formirala svoje porodice i otišla u grad. Planina u kojoj je proveo ceo život Relju je okalila, pa i danas u dubokoj starosti radi mnoge poslove u kući i na imanju. Sam seje i obrađuje vrt, održava okućnicu, sebi skuva ručak, opere i opegla.

„U našem zaseoku plač bebe nisam čuo decenijama. Nekada je ovde svaka kuća imala po desetak članova, a sada je u celom zaseoku svega nekoliko stanovnika, uglavnom nas staraca. Mlađi su otišli za poslom i boljim životom. Njive i livade zarasle su u šumu i korov, jer nema ko da ih obrađuje. Na žalost, ni u većini drugi zaseoka nije puno bolje. Još malo i sve će ostati pusto“, kaže Relja sa tugom u glasu.

Bez penzije, preživljava od pomoći najbližih, ali ne žali se

Ceo život proveo je u Negbini na porodičnom imanju, ali spletom okolnosti nije uspeo da ostvari pravo na penziju. Zbog nekoliko hektara posne planinske zemlje, koliko ima u svom posedu, Relja nema pravo ni na socijalnu pomoć, pa preživljava zahvaljujući pomoći najbližih. Unuci, sinovi i snaje su mu, kaže, najveća ljubav i podrška. Obilaze ga, čuvaju i neguju. On kaže da mu ništa više od toga i ne treba.

„Malo jedem, ne pijem rakiju i ne pušim cigarete, nikoga ne mrzim, niti kome šta dugujem, što je možda i recept za dug život. Hvala Bogu, noge me još uvek dobro služe. Živim u prirodi i sa prirodom. Njaviše volim svitanje podno Murtenice, a ovaj planinski vazduh koji udišem od rođenja ima čudotvornu moć. Krepi i leči bolje od svih lekova“, kaže za kraj ova krepka starina.
Izvor: Agroklub Ž. Dulanović