Braća Dejan i Stevan Žunić: Potpuno je devastirana organska proizvodnja krompira

Prijepolje – Iako proizvode nekoliko desetina vagona krompira godišnje, braća Dejan i Stevan Žunić iz Prijepolja nemaju mnogo oprimističkih vizija kad je u pitanju organska proizvodnja. Država takvu proizvodnju nedovoljno ili nikako ne stimuliše, izgubljena je domaća semenska baza, a holanski ili nemački proizvođači  semenskog krompira ne menjaju poslovnu politiku koja daje najbolji rezultat.

Gazdinstvo braće Žunić je bez dileme najuspešnije u limskoj dolini a teško je i na širem prostoru naći sličan primer. Godišnje se krompirom i kupusom zaseje odnosno zasadi oko 8 hektara, nekad je to približno pa jednako, ali primat i dalje ima krompir jer je za ove čestite proizvođače od nemerljivog značaja da ispoštuju tradicionalne kupce  iz Srbije i okolnih država.

-Proizvodimo najčešće bez neke ozbiljnije zarade. Šta više, zaradom smatramo i ako smo na kraju godine ostvarili takozvanu pozitivnu nulu, vratili uloženo, ne računajući naš i rad naše porodice – kaže Dejan Žunić. A radi se desetak meseci bez odmora, od setve do vađenja krompira jedva da uspemo da ispoštujemo porodičnu tradiciju i obeležimo neke značajne datume za nas Žuniće sa Žunića potoka.

Vodeći računa o specifičnostima proizvodnje kozumnog krompira Žunići su rasporedili setvene površine na sopstvenim ili iznajmljenim parcelama u Beglucima, Gračanici, Jabuci, Babinama…Pošto su poslednjih godina sve više prepoznati kao primerni proizvođači kupusa, mladog i kiselog, ovoj kulturi obično pripadnu parcele u Gračanici i u Beglucima.

-Tako najčešće bude, ali ove godine smo i krompir zasejali u Gračanici što se pokazalo kao spasonosan potez jer su ove parcele zajedno sa onim u Beglucima, na porodičnom imanju, pokrivene sistemima za navodnjavanje. Ispostavilo se da je najbolji poslovni potez ove godine to što nismo sejali krompir na Jabuci. Uštedeli smo tako najmanje milion dinara hemije i zaštite, jer su na parcelama preko 1000 metara nadmorske visine suša i stalni vetrovi ostavili pravu pustoš. Malo je ozbiljnijih proizvodjača krompira koji su uspeli da izvade onoliko krompira koliko su zasejali – dodaje Stevan Žunić.

Sistemi u Beglucima (sa reke Seljašnice) i u Gračanici (voda sa Lima) su spasili kako kupus tako i krompir.

-Godina je bila katastrofalna za krompir. Najveći deo leta je bio sušan. Uz to imali smo hladno proleće i generalno vrlo malo padavina tokom godine. Mi smo se izvukli zahvaljujući limskoj vodi i našem ulaganju da je imamo kad god je potrebno – objašnjava Stevan.

Organska proizvodnja krompira, ma kako to zvučalo,  sve se redje pominje čak i u propagandne svrhe.

-Naše stare sorte krompira koje su se gajile na Pešteru su izumrle a država je dozvolila da se ugasi Institut za krompir u Guči i sada smo u nemilosti stranih proizvođača semena koji nemaju nikakav interes da gaje i čuvaju organske sorte krompira – kaže Stevan Žunić. Mi jesmo veliki proizvođači jer smo proizvodili i do 300 tona krompira godišnje. Sada je to manje jer smo se opredelili i za gajenje kupusa. Krompir, inače, nema nikad stalne kupce i stalna tržišta. Nama je nekad to Vojvodina, Beograd, nekad susedne zemlje, nekad i izvoz u neku od evropskih zemalja, kako kad.

Dejan Žunić dodaje da njihovo gazdinstvo razvija proizvodnju na površini između šest i osam hekatara.

-Što se tiče sorti krompira najzastupljeniji su „agrija“ kad je u pitanju kvalitet i „artizona“ ili „crvena Esma“ kad su u pitanju količine koje proizvedemo. Dodao bih i sortu crvenog krompira „delarosa“ koji se pokazao kao kvalitetan krompir za širok spektar upotrebe. Prinosi krompira se kreću od 30 do 37 tona po hektaru. Ima sorti koje daju manje prinose. Ove godine je to 27 do 30 tona po hektaru. Cena  krompira konačno obećava neku zaradu, ali mi ćemo time tek pokriti gubitke od pre dve godine kada je proizvođač krompira doživeo težak udarac od koga se malo ko oporavio. Uz neke kredite i pozajmice mi smo se nekako održali, ali, verujte, jedva! Asortiman semena koje nam nude naši evropski partneri ne dozvoljava ništa osim primene strogog režima agrotehničkih mera. Proizvođačima hrane, konkretno povrća, se na mnogo načina pokušava umanjiti zarada. Ako ništa drugo ne pomogne, onda su to sumnjivi preparati za zaštitu krompira ili kupusa od tradicionalnih bolesti ili, što se naročito ove godine često pominje, nizak kvalitet veštačkih djubriva koja su nam bila dostupna i to po tri puta većim cenama u odnosu na prethodne godine – kaže Dejan.

Mimo neke tradicije Žunići se sve više okreću proizvodnji kupusa. Razvili su i proizvodnju i vakumiranje kiselog kupusa koji se, u takvom stanju, često može naći u dobro snabdevenim marketima širom Srbije.

Među ključne probleme sa kojima se susreći proizvodjači krompira u limskoj dolini braća Žunići ističu nedostatak kvalitetne radne snage. Iako se dnevnica kreće izmedju 4 i 6 hiljada dinara (!) teško se i za te pare mogu pronaći dobri, odgovorni i pošteni radnici. No, kakvo nas vreme čeka, možda će ove godine neko pominjati kao „zlatne“!?

-Država bi mogla mnogo toga da učini. Vidite, subvencije po hektaru proizvedenog krompira u okruženju su po nekoliko puta veće nego ovde kod nas, s tim što kod nas niko ne gleda da li se na tvojoj, mojoj, njegovoj parceli nešto seje i nešto  rađa. Ne. Naša država svima daje mizernu subvenciju po hektaru zemljišta. Onda nije ni čudo što istinski proizvođači spominju tzv. Kosovo gde je subvencija po hektaru proizvedenog krompira ili neke druge kulture 300 evra. A kod nas, ni 50 evra – ističe Dejan.

Ovo uzorno poljoprivredno gazdinstvo je maksimalno opremljeno mehanizacijom, magacinskim prostorom, svom neophodnom logistikom. Njihovi proizvodi, krompir i kupus, ove godine odlaze najčešće u Vojvodinu, Beograd i neke od okolnih država iz sastava nekadašnje SFRJ. No, sada su tu državne barijere sa obe strane. Nekad je, kaže Dejan, do Podgorice trebalo četiri sata da se preveze i istovari  kamion krompira, sada bez dva dana ne kreći na put. Dok se izađe iz zemlje sa potrebnom paprilogijom, pa uđe u susednu gde je sedište kupca, probavi se najmanje 30 sati. Okolnosti su, kaže Dejan, takve da nikad ne pogoduju proizvođačima konzumnog krompira. Proizvođač mora sve da podmiri, a njemu ako šta ostane. Jednom su to semenari, drugi put zaštitari, odnosno proizvođači i prodavci zaštitnih sredstava, hemikalija i veštačkih djubriva, ali u svemu i stalno su na dobtiku posrednici.

Veleprodajna cena krompira se kreće od 60 do maksimalno 80 dinara a na nekim zelenim pijacama i u prodavnicama u Beogradu krompir ide od 110 do 140 dinara za kilogram! Proizvođači jedva uzmu dinar, posrednici lako najmanje  dva dinara!

– U srećnjijim vremenima, da ne kažem boljim jer to nije baš moderno reći, nabavili smo i svu potrebnu mehanizaciju. Starimo mi, stari i oprema. Evo, ova „Poljakinja“ je kod nas već 22 godine. I dalje može dnevno da izvadi krompir sa parcele do 3 hektara, dobro nas služi ali do kada!? I kako kupiti novu – pita se Stevan, paleći motor i nastavljajući sa vadjenjem krompira. Očamasmo, veli, ali neka, bude čoveku lakše kad se malo izjada nekome ko hoće da ga sasluša!

Tekst je nastao u okviru projekta „Organska hrana – sigurna zarada“. Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja na konkursu za internet medije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

PP Media