Pre više od 23 godine Dževad Koldžić iz Sjeverina, tada 13-godišnjak, ostao je bez majke. Mevlida Koldžić je zajedno sa još 15 sunarodnika Bošnjaka oteta 22. oktobra 1992. godine iz radničkog autobusa na liniji Rudo-Priboj kod mesta Mioče i od tada joj se gubi svaki trag. Bila je jedina žena od 16 otetih. Dževad je imao samo nju. Od tada do danas on je jedini član porodice Koldžić. Živi u Novom Pazaru, član je sandžačkog Odbora za ljudska prava, a radi kao snimatelj na TV Sandžak.
Svaka nada da će se oteti radnici iz Sjeverina (do danas je pronađeno samo jedno telo) pojaviti živi odavno je ugašena. Ostala je uglavnom neuspešna borba porodica da se lociraju tela nestalih, svi odgovorni kazne, otetim Bošnjacima prizna status civilnih žrtava rata, a njihove porodice dobiju određenu satisfakciju, između ostalog i u vidu reparacija.
Za zločin u Sjeverinu osuđeni su direktni počinioci – njih četvorica na čelu sa Milanom Lukićem – ali ne i svi drugi (nalogodavci) koji su omogućili da do otmice, potom i ubistva dođe. Otetim i nestalim Bošnjacima nikada nije priznat status civilnih žrtava rata, a nakon osmogodišnjeg sudskog procesa (čeka se, doduše, još odluka po ustavnoj žalbi) odbačen je i zahtev porodica za naknadu štete. Razlog za to je vrlo banalan – nisu oteti u Srbiji već koji metar ili kilometar unutar Bosne i Hercegovine, budući da je put Rudo-Priboj poput tigrove kože prošaran teritorijama obe države. Sudska praksa, naime, (mada se zakonodavac o tome ne izjašnjava) predviđa da Republika Srbija kao civilne žrtve rata ne priznaje ljude stradale na teritoriji druge države. Makar su u konkretnom slučaju oteti njeni građani, zaposleni u državnom preduzeću iz državnog autobusa na liniji za koju garantuje država, a odštetu zahtevaju opet državljani Srbije.
Primer žrtava Sjeverina nije usamljen. Na reparacije nema pravo ogroman broj drugih žrtava i njihovih porodica koje danas žive u Srbiji i njeni su državljani, ali su se stradanja odigrala na teritoriji drugih država. Recimo, srpske izbeglice iz Krajine koje su (oni ili članovi njihovih porodica) žrtve događaja u Hrvatskoj (Oluja, Bljesak, Medački džep, Maslenica). Zatim, svi oni vojno sposobni muškarci koji su nakon što su proterani sa svojih imanja u Hrvatskoj i BiH poput divljih zveri u leto 1995. godine hvatani od strane srpske policije i prosleđivani „arkanovcima“ i drugim jedinicama, nakon čega su kao žigosani izdajnici otpremani na najopasnije delove fronta i tamo stradali.
No, sve da su se zločini nad pomenutim grupama dogodili na teritoriji Srbije, zakon u rukavu krije niz drugih aduta kojima bi im uskratio pravo na priznanje statusa civilnih žrtava rata, a porodicama pravo na reparacije. Na to je ukazano na prošle sedmice održanoj konferenciji za medije Fonda za humanitarno pravo u beogradskom Medija centru kada je predstavljen izveštaj pod nazivom „Pravo žrtava na reparacije u Srbiji i standardi Evropskog suda za ljudska prava“. Govorili su predstavnici Fonda Sandra Orlović, Relja Radosavljević i Milica Kostić, programski direktor organizacije Civil Rights Defenders Goran Miletić i beogradski profesor Saša Gajin, kao i Dževad Koldžić čiju sudbinu sam ponemuo na početku ovog teksta.
Pored teritorijalne prepreke za ostvarivanje prava na reparacije, zakon recimo kao civilne žrtve rata prepoznaje samo osobe koje su stradale od „neprijatelja“, što isključuje ogroman broj oštećenih i zapravo obesmišljava samu svrhu ratnih reparacija. Država bi, naime, prvo morala da obešteti one za čiju je zlu sudbinu sama odgovorna, dakle ljude koji su nezakonito zatvarani, premlaćivani, mučeni, silovani, ranjavani od strane pripadnika domaće vojske i policije, i porodice onih koje su te formacije ubile. Umesto toga, obilato se koristi zakonski izgovor da se prihvataju samo žrtve stradale od strane neprijateljske vojske. Tako je zakon uskatio mogućnost reparacija za Albance, Bošnjake, Hrvate i druge nesrbe nad kojima je na teritoriji Srbije vojska i policija vršila krivična dela. Ni Lukićevi „Osvetnici“ koji su oteli Bošnjake iz Sjeverina nisu neprijateljska vojska, niti je to Vojska Republike Srpske (naprotiv) kojoj su pripadali. Nije, na kraju krajeva, neprijatelj ni Armija BiH, niti HOS, pa ni Hrvatska vojska i tamošnja policija, jer Srbija sa državama u kojima su oni dejstvovali zvanično nije bila u ratu. Nema rata, nema neprijatelja, nema reparacija. Kad smo već kod toga da nema rata, važno je naglasiti da se reparacije odobravaju samo žrtvama (ili porodicama) koje su stradale tokom sukoba, a ratno stanje u Srbiji do marta 1999. godine nikada nije proglašeno.
Može se stoga zamisliti da bi pravo na reparacije mogli ostvariti članovi porodica srpskih žrtava sa Kosova. Stradali su na teritoriji Srbije, u vreme proglašenog ratnog stanja, od strane neprijateljske OVK. Ali ne, i tu postoji kvaka. Oni se ne računaju u mrtve, jer tela većine njih do danas nisu pronađena, a nestali po aktuelnom zakonu ne mogu biti civilne žrtve rata. Rođaci su tako prisiljeni da, ako žele bilo kakvu naknadu, svoje nestale proglase umrlima i praktično se odreknu dalje potrage za njima. Da paradoks bude veći, porodice nestalih Srba, njih oko 250, ostvarili su pravo na naknadu na samom Kosovu. To naravno ne znači da je tamo, kao uostalom u celom regionu, situacija sa reparacijama zadovoljavajuća. Kad smo kod regiona, recimo da je situacija izuzetno loša u BiH, a ni Hrvatska, osim nekoliko svetlih primera, naročito ne odudara. Rodbina srpskih civila koji su stradali od hrvatskih formacija do reparacija dolazi teško ili nikako.
Vratimo li se za trenutak porodicama radnika otetih u Sjeverinu, videćemo da oni ni po jednom od do sada pomenutih kriterijuma ne stiču pravo na odštetu – zločin se desio malo izvan Srbije, nema neprijateljske vojske, nema ratnog stanja, a žrtve se i dalje vode kao nestale.
U nizu zakonskih nelogičnosti pomenimo samo još nekoliko – zahteva se da stepen fizičkih povreda osoba koje zahtevaju reparacije bude veći od 50 odsto, pri čemu se psihičke traume ne uzimaju u obzir; članovi porodica ostvaruju pravo na naknadu samo ako su živeli u istom domaćinstvu sa stradalim najbližim srodnicima; prava na naknadu štete mogu ostvariti samo oni koji su materijalno neobezbeđeni. Kao da su reparacije isključivo socijalna, a ne i politička kategorija. Još samo fali da ih ministar Vulin istera na ulice da čiste sneg.
Otkud toliko nelogičnosti? Odgovor uglavnom leži u činjenici da se o zahtevima za reparacije odlučuje na osnovu Zakona o pravima civilnih invalida rata iz 1996. godine, donesenim, razume se, od strane političke garniture koja je zapravo odgovorna za patnje žrtava tokom 90-ih godina. Činjenica da od 2000. naovamo zakonska regulativa nije promenjena, a da je sudska praksa išla u pravcu odbacivanja zahteva za reparacije, može da znači samo jedno – da uprkos svrgavanju režima Slobodana Miloševića, do danas nije došlo do odlučnog otklona u odnosu na zločine koji su u njegovo vreme počinjeni. Odbacivanjem zahteva za reparacije (kao i zakonskim obeshrabrivanjem žrtava i njihovih porodica da za tim uopšte posegnu) ujedno se odbacuje odgovornost države Srbije za zločine iz 90-ih i, kolateralno, čuva republički budžet. Kao da nikoga nije briga što se na taj način krše sve ratifikovani akti međunaorodnog prava, pre svega Evropska konvencija o ljudskim pravima, ali i Ustav Srbije koji predviđa odgovornost države za štetu proisteklu iz rada njenih organa.
Ima, doduše, jedna dobra vest – zakonski okvir uskoro će biti promenjen. Kako običaj u Srbiji nalaže, jednu dobru prate bar dve loše vesti. Prva je da je nacrt novog zakona koji se bavi pravima civilnih žrtava rata izradilo Ministarstvo za rad već pomenutog ministra Aleksandra Vulina, a druga mnogo gora jeste da je nacrt – tajna! Niko, dakle, od zainteresovanih, uključujući i brojna udruženja žrtava, neće moći da ga vidi do izglasavanja u Skupštini Srbije, što je skandal svoje vrste. Ko zna kakva nas iznenađenja čekaju.
Da bismo shvatili koliko je Srbija daleko od zadovoljavajućeg odnosa prema civilnim žrtvama rata, neophodno je makar ukratko predočiti elemente reparacija koji su predviđeni dokumentima Ujedinjenih nacija. Prvo, tu je pravo na restituciju, odnosno vraćanje ljudskih prava i imovine žrtava, koliko je to moguće, u stanje koje je prethodnilo zločinu. Drugo podrazumevano pravo je kompenzacija, koja u najkraćem predstavlja isplatu svake ekonomski merljive štete. Treće je rehabilitacija i odnosi se na psihološku i medicinsku negu, kao i pravne i socijalne usluge. Poslednja dva elementa reparacija manje su opipljiva od tri opisana, za žrtve jednako važna, a za budućnost postkonfliktnih društava čak i važnija. Četvrti je satisfakcija i podrazumeva mere za obustavljanje daljih kršenja ljudskih prava, proveru činjenica o zločinima i njihovo javno objavljivanje, potragu za nestalima, javna izvinjenja, sankcije za počinioce i odavanje pošte žrtvama. Peti i poslednji element su garancije neponavljanja, koji podrazumeva jačanje institucija, uključujući i uspostavljanje nezavisnog sudstva od čega je Srbija od 2000. godine naovamo svetlosnim godinama daleko, iz godine u godinu sve dalja.
U ovom trenutku, tek deset odsto od oko 20.000 civilnih žrtava rata i članova njihovih porodica koji po nekim procenama žive u Srbiji može ostvariti pravo na reparacije. Van zakona je i ogroman broj stranih državljana za čije su stradanje odgovorni državni organi Srbije. Treba imati u vidu da čak i oni koji bi po sadašnjim propisima mogli ostvariti pravo na reparacije ili su ga u retkim slučajevima ostvarili, na pravdu čekaju u proseku desetak godina. Kao što to reče Dževad Koldžić u prošlonedeljnom obraćanju javnosti, uskoro novčanu i svaku drugu pomoć neće imati ko da primi jer biologija čini svoje: potencijalnih primalaca je sve manje. Država, čini se, na to i računa.
Izvor: Peščanik.net
Priboj: Izbegavanje reparacija – izbegavanje odgovornosti države
