Zanat koji odoleva vremenu: Čabrice iz Miloševog Dola i poslednji majstor na Jadovniku
Prijepolje – Na starom putu između Prijepolja i Sjenice, skriveno u podnožju Jadovnika, nalazi se selo Milošev Do, mesto koje je gotovo nestalo sa karte, ali u kojem i dalje živi jedan zanat star više od jednog veka.
Foto: GZS
Drvene čabrice iz Miloševog Dola, nekada neizostavan deo svakog domaćinstva, danas izrađuje samo jedan čovek, osamdesetdevetogodišnji Miroslav Svičević, poslednji majstor starog drvodeljskog umeća.
– Sve radim ručno, kao što je radio moj otac Borisav, od kojeg sam i naučio zanat. Prvo se bira dobro drvo u šumi, pa se cepaju duge i tešu bradvom i đeljkom. Za čabrice je najbolje smrčevo drvo – lagano, a čvrsto. Takve su se oduvek najviše tražile – priča Miroslav dok pažljivo oblikuje duge, svestan da njegovo delo polako postaje deo istorije.
Čabrice iz Miloševog Dola nekada su bile poznate širom Peštera i Zlatara.
-Terali smo ih na Sjenicu, sve na konjima. U svakoj kući je bar po jedan majstor bio, i moglo je lepo da se zaradi – priseća se Miroslav, koji i danas dnevno napravi po dve male kačice.
Foto: GZS
U njegovom poslu i životu već decenijama rame uz rame stoji supruga Stanimirka, koja kaže da je u mladosti sve bilo lakše.
– Radilo se, igralo, narod se okupljao, a danas nema ni omladine ni veselja. Samo mi i ova brda. Dok sam mogla, išla sam s mužem na pijac, prodavala čabrove i sir. Od toga smo živeli – kaže ona.
Iako je selo gotovo opustelo, Milošev Do i dalje čuva duh prošlih vremena. Drvodeljski alat visi o zidovima starog domaćinstva, a miris smrče i svežeg drveta ispunjava radionicu. U njoj, pored Miroslava, sve češće se može videti i njegov praunuk Aleksa Svičević, diplomirani pravnik koji vikende koristi da obiđe rodni kraj.
Foto: GZS
– Bio sam poslednji đak škole u Miloševom Dolu. Nas dvoje smo 2008. završili četvrti razred, posle toga više nije bilo dece. Ali ja odavde ne odustajem. Dok deda još može, hoću da naučim njegov zanat, da ne nestane ono što nas je održalo – kaže Aleksa.
Iako selo nema ni metar asfalta, ni signal mobilne mreže, ni školu, Milošev Do ima ono što mnogi gradovi odavno nemaju – tradiciju, ponos i upornost. U planinskoj tišini, uz zvuk bradve i miris smrčevog drveta, poslednji majstor čuva priču o jednom vremenu kad su se ruke više cenile od reči, a zanat bio bogatstvo veće od svake plate.
Čabrice iz Miloševog Dola tako postaju simbol trajanja, dok god postoji neko ko zna da ih napravi, selo neće potpuno nestati.
PP Media i GZS