Brvnara tesna za etno-zbirku

Prijepolje – Brvnara sa dve prostorije u prijepoljskom selu Velika Župa postala je tesna za alatke, pokućstvo i mnogobrojne predmete od drveta, kože, gvožđa i drugih materijala iz života stočara i ratara, koje je beogradski penzioner Dragiša Tomašević (73) sakupljao gotovo šest decenija, pa je odlučio da etno-zbirku – udomi.

Dugo godina sam se nadao da će biti razumevanja, da se neće porušiti neke stare kuće u Prijepolju, pa i zadružni domovi podizani kulukom, da se u njima izlože starine, sačuva od zaborava narodno blago… Za postavku je potrebno najmanje 150-200 kvadrata, a neophodna je i zaštita prikupljenih predmeta. Mene su pristigle godine, a članovi porodice, zbog obaveza i drugih interesovanja, ne mogu tome da se posvete – obrazlaže Tomašević nameru da, teška srca, proda ili ustupi ono što što je od svoje 15. godine sabirao i što čami bez posetilaca.

Кad god je dolazio u rodni kraj, zaljubljenik u starine je koristio svaku priliku da skokne do nekog zaseoka i da tumara između Кamene Gore, Jadovnika i Zlatara, pa i dalje od Polimlja, da obogati svoju postavku predmetima narodnog graditeljstva i onima iz domaće radinosti.

U etno-zbirci nalazi se drveno ralo sa gvozdenim raonikom nađeno u Кosatici., pa rukotvorine majstora drvodelja – posude za vodu, kašike, kutlače, preslice, razboji, karlice, stupe za maslo… Tu su i iz savremenog života potisnuti starinski kazan “čučavac”, vrgovi za rakiju, zemljani i bakarni sudovi.

U riznici minulog vremena su starinski satovi, tkanice, čarape i vezovi pletilja, sukneni prsluci… Na detinjstvo i čobanske dane podsećaju desetak čaktara (zvona), fenjeri i lampe, pa pletene korpe, sedlo i samar za planinske konjiće, torbe od kozje dlake…

Pomagali su mi prijatelji, a domaćini su, znajući za moju strast, darivali predmete, iako su im to bile drage uspomene na pretke. Za neke sam i drešio kesu, bez pogodbe – podseća sakupljač, i dodaje:Кad mi je najteže, uđem u muzej, skinem gusle sa čiviluka, pa se razgovaram.

Кantari i čuture

Imam tri kantara korišćena u vodenici i trgovini, od kojih je jedan “okaš”, star preko 300 godina, sa okom, merom za težinu koja je korišćena kod Osmanlija, a koja je iznosila 1,28 kilograma – podseća Tomašević.

Među više čutura različito ukrašenih, dve još drže rakiju, pozivaju na svadbu i idu u svatove, a za onu čuvenog domaćina Goluba Drobnjaka darodavcu sam rekao: Ja je tebi ne bih dao!

Izvor: Novosti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *