Samoća čoveka koji je služio Miloševića i Stamboliće

Nova Varoš – Sećanje na bolju prošlost – to je glavna tema meštana Jasenova. Mesto pored Nove Varoši, u kome vreme kao da je odavno stalo. U celoj stambenoj zgradi, već 13 godina, ostao je da živi još samo jedan čovek. Bez prodavnice, lekara, pekare, fabrike. Pre 35 godina ovde je dolazilo “Znanje imanje”, a sada se ovuda samo prolazi. Šta se od tada promenilo? Čega se sećaju, čemu se nadaju?

Selo Jasenovo, ilustracija: foto: PP Media

Kafa u ovom selu kuvala se Stambolićima, Miloševiću i Tupurkovskom. Pre tri i po decenije, pio je i Zaharije Trnavčević.To su samo neke od priča koje pamti ova varoš. Međutim, malo je onih koji su ostali da ih kazuju. Jedan od njih je Dragan Bjelanović. Unazad trinaest godina, jedini stanovnik zgradeu Jasnovu. Sam. Bez komšija.

Od pre neki dan – u komšiluk mu je, privremeno, došao i jedan radnik strugare u blizini. Ipak i dalje je sam u hodniku, jer iza 14 vrata više niko ne živi.

“Najviše mi nedostaju komšije. Kažu dece i komšija nikad nije mnogo. Jer dece koliko god da imaš nikad nije mnogo, a komšija, kad ti god nešto zatreba, kažu komšija preči od brata”, kaže Dragan Bjelanović.

Kada je ušao u zgradu 1982. godine, živeo je u 12 kvadrata sa ženom i troje dece.

“A u toj zgradi je bilo nas 41. Dole 4 porodice, gore samci. Bili smo u opštini drugi po platama, a imali smo, ne znam ni ja šta. Jer ako počnem da se podsećam šta smo sve imali , ima dva sata da vam pričam”, kaže Dragan.

“Pa imali smo samo po 20, 30 fizičkih radnika koji su zimi čistili sneg. Trgovina je bila u ovoj zgradi. Svo prizemlje. Bila je jedna prodavnica tekstilna, druga je bila mesara, a treća je bila samoposluga. A sada? A sada miši kolo vode”.

“Vikendom kućim, i sam sa sobom pričam” 

Tamo gde kolo ne vode, je istureno odeljenje pošte. Još je ono, osim Dragana, opstalo u ovoj zgradi. Međutim, tu pisma niti dolaze, niti iz nje odlaze. Radnim danima samo, meštani okolnih sela, plate račune ili podignu penziju.

“Dok nam tu poštarkica, Gocka, koja radi radnim danima, neko dođe nešto, plati, nešto uplati, znate kako, ja sednem tu pred zgradu i onda se vidimo, sve ljude znam i sa strane i odavde. Milion ljudi znam. Jer sam radio u kafanama i tako sve poznajem. I ona kad ne radi, subotom i nedeljom, niko ne dolazi, onda dva dana ćutim. Pa onda uđem u kuću i sam počnem da pričam”, kaže Bjelanović.

Na pitanje šta kaže sebi, odgovara: “Pitam se, kad spremam ručak, ej gde sam ja pošao, šta treba da uzmem. Tako da ponekad zaboravim, kud sam pošao”.

A da pođe po namirnice, mora sve do Nove Varoši. Dalje 25 kilometara. U Jasenovu nema radnje. Odavno je katanac stavljen i na dve nekadašnje fabrike – tekstilne i kožne galanterije, banku, benzinsku pumpu, pekare, klanice, pa i dom zdravlja. Zato im je i doktor sada daleko. Zimi, kad zaveje, još dalje. Po dijagnozu i recept moraju do svoje opštine.

Donja čaršija je centar mesne zajednice Jasenovo. Za više od pola dana snimanja, tuda nije prošao ni jedan čovek. U celom selu živi nešto više od 170 ljudi. Njih 17, u samom centru. Ljudi na ulici nema, ali taj deo puta povezuje Novu Varoš i Arilje, pa je zato prometno.

“Ovo je povezano sa Ivanjicom. U noćnim satima ovuda idu za Beograd, jer je velika gužva preko Zlatibora”, kaže Neđeljko Matijević predsednik mesne zajednice Jasenovo. “Prijepolje, Priboj, Nova Varoš, svi ovuda idu. Kad krenu ljudi na more, ovuda se ide”.

Čovek mora da radi dok je živ 

Kako je ranije bilo objašnjava rečima da se ispred lokalne kafane čekalo, po tri sata, da se dobije mesto.

“To je tako bilo. Tu su četiri autobusa dolazila iz Nove Varoši, što su kupili radnike. Dve fabrike radile. Tamo je počela da se gradi drvna galanterija i trebalo da bude gater za preradu građe, međutim kao i sve firma je stagnirala kao i sve, vidite sami”.

Dragan Bjelanović navodi da su mladi su otišli, da se stari samo lepe na staklo, jer tu je centar Jasenova, (pokazuje na čitulje).

“Ja sad ne pričam o krugu Jasenova, Jasenovo je veliko selo. Ima tamo gore malo stanovnika. Mesna zajednica Jasenovo ima 4 ta sela. Ojkovica, Kućani, Trudovo. Ima tu po neki stanovnik. Nađe se”, kaže Dragan.

I našli smo ga. U gornjem delu sela. Leposava Vitorović, ne odmara ruke ni kad ide po stoku. Preko svojih prstiju, namotala je na kilometre vune.

“Putem sam poterala krave kući. Uz put pletem, ne mogu dokona, baba ne može dokona da bude. Mora da plete da radi. Treba, zima ide, treba čarapa. Ne može drugačije. Pletem za praunuku u Beogradu”, kaže Leposava Vitorović.

“Imam 78 godina i deveta. Eto, imam dosta godina. Naučila sam da pletem od sedme. Majka me naučila, tako da sam ostala na selu da pletem i da radim poljoprivredu i sve da radim to što treba”, priča Leposava.

Mora da se radi dok je čovek živ, poručuje.

“Neko ne mora, ali eto ja nešto volim da radim”.

Leposava je rođena u Jasenovu. Tu je radila, udala se u Vitoroviće. Ta familija, pominje se u istorijskim knjigama, kao jedna od onih koja je u 18. veku osnovala selo. Ostali su i danas na zemlji i podneblju što ih hrani.

I njene brazde na licu pamte bolje dane. Mnoge su oblikovali mraz, sneg i led, po kojem je ovaj kraj poznat. Leposava Vitorović kaže da je navikla na hladnoću, da joj ni minus ne smeta da plete.

“Vuna je moja, imam ovce i krave. Kao u selu. Imam sve. Sve ima, samo nema ljudi. Sve imamo, ali džaba. Nedostaju nam ljudi. Imaš poljoprivredu, šta ćeš kad nemaš s kim da radiš. Vidiš kako je sve ostalo i otišlo. Poljoprivreda zapuštena. Korovi, nema ništa. Ljudi otišli, nema ko. To nam nedostaje. Drugo ništa. Ko će da radi, može da ima sve. Lepo živimo za sad. Zato što su mi sin i snaha, mladi tu ostali”, kaže Leposava.

Svraćali i Stambolići i Milošević, danas niko

Kako je bilo u tom kraju, pre 35 godina, RTS je sačuvao zapis, kao svedočanstvo života, tog vremena. Ovdašnji meštani i danas prepričavaju da su kamere RTS-a, zabeležile i priče porodica iz mesne zajednice Jasenovo.

“‘Znanje imanje’ je tu dolazilo, imali smo igralište, to su napravili ljudi žene, akcijama, bez para. ‘Znanje Imanje’je bilo 15. juna 1985. godine. U bivšoj Jugoslaviji, ‘Znanje imanje” da se održi u Jasenovu, to je bilo… Zaharije Trnavčević, je snimao i prenosio direktno iz Jasenova, na televiziju”, priseća se Dragan Bjelanović.

U arhivi su ostale i priče jedne porodice iz okoline Jasenova.

“Nas živi devetnaestoro u kući. Svi po livadama, radimo, kosimo. Imam oko 50, 60 hektara zemlje. Pod šumom 30. Najveći dohodak donosi nam stoka. Proizvodimo krompir, pasulj, ječam, šargarepu, repu, kupus. Došla nam je struja, telefon i sve u dogovoru sa radnom organizacijom Jasenovo”, govorili su meštani pre tri i po decenije.

Osim “Znanja Imanja”, nekadašnji konobar pamti i posete tadašnjih zvaničnika.

“Petar Stambolić je bio u kafani kao predsednik Predsedništva bivše Jugoslavije. Eto osamdesete godine sam služio njega, baš zbog ovog puta odavde do Kokina broda. I Milošević je bio i Tupurkovski i Ivan Stambolić. Služio sam Ivana, pio je kiselu vodu, stavio ruku na čašu, onda su izašli u šetnju. Prošetali do igrališta, tako da su obišli Jasenovo, seća se Dragan Bjelanović koji je radio kao konobar u varoškoj kafani.

“I sećam se jedne rečenice Slobodana Miloševića, kad je rekao -samo se vi u Novoj Varoši bavite trgovinom, pa ćete procvetati. To je, citirana reč, Slobodana Miloševića, koju sam ja zapamtio”.

Rezana građa je nešto što ovde nije zamrlo. Jasenovačku tišinu seku mašine jedne strugare. Na drugoj strani sela, centar za obuku Žandarmerije.

“Tu se ovi žandarmerci obučavaju. Još njih da nam nije mi bismo bili pustinja. Nego bilo ih je u zadnja dva-tri meseca obuka, pa se malo čuje gužva, galama, pucnjava, malo to lepo izgleda, malo živne”, kaže Dragan.

“Zamislite oko 3 sata noću kad čujete, imaju obuku, pa se čuje pucnjava, onda ja stanem na prozor i gledam šta se radi. I lakše se diše”.

Nekolicina đaka 

U Jasenovu ni kafa više ne može da se popije. A nekada se u varoškoj kafani, kažu, kuvalo i do 1.000 kafa dnevno. Međutim od kafane “Jasenov hlad” ostao je samo lad. U senci tog lada, u istoj ulici, je i OŠ “Vuk Stefanović Karadžić”. Nekada je u nju išlo nekoliko stotina đaka. Kako je danas?

Odgovor daje nekadašnja učenica škole. U tim klupama učila je od prvog do osmog razreda. Dnevnik su nosili njeni roditelji. Na neki način, nastavila je taj posao. Sada je direktorka osmoletke.

“Radila je škola nekada i u dve smene. U našoj školi radi i đačka kuhinja i đačka kuhinja je radila u dve smene. Jer nisu svi učenici mogli odjednom da doručkuju u trpezariji. Nego je za jednu grupu doručak bio posle drugog, za jednu posle trećeg časa. A sada, sad je doručak posle drugog časa i svi učenici matične škole.mogu da stanu u trpezariju”, kaže Dušica Popović direktorka OŠ ” Vuk Stefanović Karadžić” iz Jasenova.

“Trenutno, u školu matičnu ide ukupnu 29 učenika. I jedan predškolac. U matičnu u Jasenovu ide 17, u izdvojeno u Donjoj reci 11, u Gornjoj 1 u Kućanima 1. U Trudovu i Ojkovica nema učenika”.

Škola je otvorena 1926.godine. Nazvana je po reformatoru srpskog jezika – Vuku Stefanoviću Karadžiću. Ipak, klupe ne izgledaju kao u njegovo vreme, iako u Jasenovu izgleda kao da je sat stao. Danas, ta osmoletka, ide u korak sa vremenom.

“U Jasenovu kada radi škola, tada ima života, tada ima dečje graje, a inače kada nema škole prilično je sumorno. Važno je da škola opstaje, to je bitna stvar. Bilo bi dobro kada bismo imali malo više đaka, jer je škola sređena, opremljena kompjuterskom opremom, a imamo internet. Imamo mogućnosti kao gradska škola, trebalo bi da imamo više đaka. Mi nismo to imali. Sada đaci imaju mogućnost da iskoriste i to i školsku biblioteku”, kaže direktorka.

Pitaju se, koje su im mogućnosti posle školovanja? Šta im selo nudi, da tu i ostanu? Možda odgovor leži 30 kilometara dalje. Na Zlataru ili Zlatiboru. Tamo seoski turizam čuva domaćinstva, porodice na okupu, donosi zaradu, krči zarasle kapije i dvorišta.

Za etno-turizam, Jasenovo i okolina, sve uslove imaju. Ko zna, možda bi u tom slučaju, za tri i po decenije, neka nova kamera zabeležila drugačiju sliku. Makar sličnu onoj, koju je sačuvala emisija “Znanje Imanje” iz ‘85. godine.

RTS

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *