Dragan je jedini stanar sablasne zgrade u Jasenovu koju je nekad delio sa 40 komšija

Na samo pola puta od Nove Varoši do Ivanjice postoji mesto u kome kao da je vreme stalo. Bez prodavnice, pekare, pošte, Doma zdravlja, kafane i valjanog TV signala živi njih devetoro, zaboravljeni od svih. A Dragan Bjelanović je jedini stanovnik zgrade koju je nekad delio sa 40 stanara. Sada ta građevina deluje sablasno.

Usamljeni, besciljno broje dane koji se svode na isto, sećanje na lepu prošlost gde je ulicama Jasenova svakodnevno šetalo na stotine ljudi, a u varoškoj kafani ispijalo se po 1.000 kafa. Danas su sivilo, učmalost i praznina jedini utisak koje Jasenovo ostavlja na prolaznike.

Jasenovo, foto: Ras

Dragan Bjelanović je pre nepunih 40 godina došao u Jasenovo sa vizijom bolje budućnosti. Danas, kao jedini stanovnik zgrade čiji je krov nekada delio sa 40 stanara, svedoči o starim, boljim vremenima koje je ovo mesto živela.

– Radio sam u kafani gde je bilo zaposleno trideset dvoje radnika, a nisam uspevao da dobijem slobodan dan za slavu. Služio sam Petra i Ivana Stambolića, 27. juna 1987. godine Slobodana Miloševića i Petra Gračanina. Jasenovo je bilo jače od tadašnjih velikih gradova Srbije. Po 600 obroka smo delili dnevno. Sedam autobuskih linija je bilo, sve oni veliki, dupli autobusi, puni ljudi. Imali smo pumpu na kojoj se točilo više goriva nego u Novoj Varoši i Ivanjici – priča Bjelanović.

Zlatno doba Jasenova obeležio je rad dve velike fabrike tekstilne i kožne galanterije, pošte, banke, benzinske pumpe, klanice, gatera. Danas meštani nemaju ni radnju.

– Imali smo i vojni magacin. U njemu je bilo svega od igle do lokomotive, preko pet miliona evra vrednosti. Sve se ovde otkupljivalo, sir, kajmak, krompir, šipurak, kleka… Bilo para, štedelo se u banci. Sada ni para, ni ljudi, ni banke… I da nije ove policije povremeno u centru za obuku, ovde se ne bi niko živ čuo – priča tužno Dragan.

Seća se starih vremena, foto: Ras

Osamdesetih godina, kada je Jasenovo bilo u ekspanziji, radilo se udarnički od jutra do mraka. Kako kaže naš sagovornik, radnom akcijom napravili su sportske terene, i uredili javne površine.

– Na posao si mogao da ne dođeš, ali prisustvo na radnoj akciji bilo je obavezno. Te 1982. godine, muškarci na brdu kopaju zemlju i vade busenje trave, a žene dole to prostiru po zemlji, stručnjaci nadziru, sve ide svojim tokom. Bilo je volje i želje da se stvara bolja budućnost. A evo šta smo dočekali. Prođem glavnom ulicom, porazbijana stakla, oronule zgrade, savijem glavu, teško mi da gledam. Uništili su nas – kaže Dragan.

Da bi kupili veknu hleba, devet Jasenovčana u poodmaklim godinama moraju i do sedam kilometara u jednom pravcu, za neke veće potrepštine preko dvadeset.

-Izlaza ima, ali mora da se radi. Nego, mi danas hoćemo koka – kolu u zadnjem selu Srbije, ali nećemo da beremo šipurak. Ne valja nam to – zaključuje Dragan Bjelanović, koji izlaz vidi u vraćanju starim vrednostima.

Izvor: Blic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *